6.2.06
Шапатом
Проспе се милина,
кад очи угледају твоје трагове. Затрепери срце рањено.
Прокрваре шавови невешто направљени.
Изгуби се сила срџбе.
Мисли одлутају у даљине, а душа провири. Ко некад.
Сасвим мало и довољно,
да учини се као да је још.
А није.
Неправду учиним.
Себи и њој.
Позовем мисли назад.
Душа устукне у своје скровите наборе, а срдитост, зловоља и бол опет завладају и сложно заиграју по крвавом срцу, трупкајући својим ногама и прскајући још несрушене, беле зидове твојих и мојих тајни, сахрањених у нама, зеленим једом.
Јека угушених крикова заглушује ми ослепеле уши.
И не позовем те.
Не позовем никога.
Не чиним ништа.
Све се смири после неколико очајно прокључалих дана.
Онда се опет појавиш и учиниш исто.
Учиним исто и ја.
И опет, и опет, као да водимо рат који намерно губим.
Ја.
Вођа својих хорди уздаха.
Седам векова сам те стварао,
откривајући све твоје слојеве сјаја,
патњама прекривене, сваки плављи од другог,
до плаветнила бескраја.
Мора.
Душе су нам витлале морима неба, морима воде,
морима мисли, морима познатим и непознатим.
Досегнутим и недосегнутим.
Сва ме та мора, празна сада, притискају и болом гоне,
да учиним нешто што ће ме терати њој.
Сада првој.
Никад јединој.
Никад теби.
Никад оној.
Мојој.
Она је ту. Ту сам и ја.
Али нема тебе. Нема ни мене.
Неки други ја говори мојим гласом. Неки други ја чини све оне покрете, некад нежне и плахе, сада само трапаво покушавајући да из ње добијем ехо, кога нема.
Огромна је то празнина.
Изливам се у њу, а и даље се чуја одјек празнине, црне, као огледало ноћно.
Као ничег.
Немоћан, смишљам чиме да отрујем своју љубав.
Немам радости.
Како да страсти своје, поклоним њој.
Можда шапатом?
Шапућем, најслабије чувану тајну,
најтише што знам у пољупцима прекривено уво.
Над леву руку надвила се жељом набрекла, мека, пуноћа.
Дишемо срчаним откуцајима и размењујемо дугине боје.
У овом јутру, тек што се роди.
Чудо се опет догађа.
Бакарни одсјај као неумитни сведок судара гони сенке
А твоје се под мојим увија.
Трза се.
Живи, и чини ме живим.
Мук.
Тихо миловање у полусну и опет шапат.
Subscribe to:
Post Comments (Atom)

2 коментара:
ma kome, ma gde i ma kada...lepo
неправда, па то ти је..
Post a Comment